Oblaci su sada moj novi dom

0
82
Edi Labrador otrovan u Indjiji

21.09. 2020 su mi bacili preko ograde da pojedem nešto što mi se učinilo jako ukusnim. Pošto sam uvek voleo da jedem, nisam mogao da odolim i pojeo sam. Kada su gazde došle kući nisam mogao da potrčim jako i da ih dočekam kao i uvek, osećao sam se umorno pa sam nekako došao do kapije da proverim da li je sve sigurno. Nisam mogao da zalajem, zakašljao sam se. Videli su da nešto nije u redu a ja nisam mogao da im kažem šta. Boleo me je stomak i neka crvena tečnost je ostala iza mene na drvetu koje sam “označio”. Zavrtelo mi se u glavi i pao sam, čuo sam vrisku i plač nije mi ništa bilo jasno. Bilo mi je jako hladno. Onda su došli neki nepoznati ljudi i uznemiravali moj mir, davali mi neke bolne inekcije, bio sam ljut zašto me ne puste na miru, samo sam želeo da legnem u toplo.

22.09. terali su me da idemo nekud, vozili smo se a ja sam bio još umorniji, noć nam je bila duga i kad god zadremam moj najbolji prijatelj me probudi sa svetlom, proverava kako sam… da li dišem… Kada smo izašli iz auta želeo sam da šetam, da onjuškam svako drvo, želeo sam da vidim šta je sve to oko mene i gde sam… Želeo sam… ali nisam mogao… Bio sam umoran… Opet su mi izboli inekcijama, čak i više nego predhodni dan… A ja sam samo ležao i nisam mogao ni da se naljutim. Nisam shvatao zašto svi oko mene paniče, zašto me moj najbolji prijatelj toliko grli sa tužnim i mokrim očima. Osećao sam se bolje i čak sam sam ušao u auto, stomak me nije više toliko boleo ali jedva sam cekao da dođem kući u toplo.

23.09 osetio sam toplu crvenu tečnost kako mi greje stomak, pustili su me da prošetam ali nisam imao snage i pao sam. Moj najbolji prijatelj me je uzeo u naručje i stavio u auto, vozio kao sumanut a meni se mutilo pred očima, gde sad idemo mislim se, meni je ovde lepo i toplo. Dali su mi jos inekcija ali više nista nije pomagalo. Vratili su me kući i moj najbolji prijatelj je ležao pored mene satima i grlio me sa suzama u očima, pričao mi da budem jak ali ja nisam mogao, mrak je sve više padao iako me je sunce grejalo, stomak me je jako boleo, cvileo sam i pokušao da ustanem ali nisam mogao. Moj najbolji prijatelj me je ljubio i držao u naručju kada sam sklopio oci i zaspao. Više ga nisam video, video sam sunce i svetlost koja me je obasjala, puno pasa za igru a mene više nista nije bolelo.

Moje ime je Edi, imao sam 6 godina i moj najbolji prijatelj me je spasio kada sam bio mali i dao sam život i sve za nju. Zli ljudi su me od nje odvojili i gledam je svaki dan sa jednog oblačka, gledam njene suze i bol a ne mogu da joj se vratim.

A bio sam dobar i voljen pas.

POSTAVI ODGOVOR

Napišite komentar
Unesite svoje ime